Данас сам срео мушкарца с два ногу који је имао котаче умјесто стопала. Анециа и ја смо им пришли кад су још били на земљи. Нису мирисали баш добро.
Њушио сам их и одједном сам осетио пилетину. Комад је лежао иза тог смрдљивог волана. Овакав комад пилетине је цоол ствар. Тако сам брзо појео тај комад да се точак не би мењао и чекао следећи, али није дошао. Не то није. Отишао сам да намирисем други точак и опет је била пилетина! Ах, ово коло је супер. Јесам ли рекао да не мирише добро? Само ми се чинило. Одлично мирише!
Анециа је извадила моју омиљену лопту и забављали смо се док нисам видео да точкови више нису на земљи, већ стоје. Али без обзира на точкове, ако не производе пилетину, радије бих се играо са лоптом. Ох, точкови се врте, а ногу иза њих. Анециу, баци ме далеко! Када сам се вратио, чинило се да точкови брже окрећу. Чак сам мислио да их ухватим, али лопта је опет отишла тако да нисам имао времена.
Затим смо се прошетали на поводцу и ја сам пуно њушио по грмљу, а кад смо се вратили, точкови више нису стајали, само су побегли. Али због чега? Уосталом, ако у њима нема пилетине, нећу их ухватити јер више волим лопту. Кад су точкови почели брже да раде, Анециа ме назвала и пружила ми укусно велико свињско ухо. Легао сам на траву и бринуо се за њега док су точкови почели летети ближе мени. Претварала сам се да га не видим, посебно зато што је Анециа седела поред мене и она ће ме заштитити ако је потребно.
Кад је ухо завршило, осврнуо сам се око себе, али кругови су већ били далеко и двоножац је седео изнад њих и уопште ме није занимао. Па смо отишли кући са Анецијом.
Такву сам белешку направио у свом дневнику када сам први пут видео бицикл. Било је то пре више од четири године и тада још нисам знао да се ти точкови зову тако и да их људи немају уместо ногу да би се брже кретали. Сада то знам и објасњавам другим псима који покусавају да поједу бицикл. Долазе код моје Анете на терапију.
Не знам зашто двоножци мисле да пси знамо шта је бицикл. На пример, кад сам био штене мислио сам да је он неки врста опасног човека са точковима за ноге. Да сам га одједном угледао, вероватно бих умро од ужаса.
Пси који долазе на терапију кажу ми да су се веома уплашили бицикла када је возио према њима. Па сада лају и гунђају и покушавају да га привуку кад год се појави на хоризонту. Понекад им је довољно да виде да не јурим бицикл, али га занемарим како би схватили да су са његове стране сигурни.
Понекад прво приђем таквом бициклу и охрабрим их да то раде и они. Не верују ми стварно, али тада почињем да ђускам за воланом и толико су знатижељни да разбијају страх и зближавају се. Тада откривају да је бицикл у реду. Али то често није довољно и Анета мора да вежба са њима. Увек им кажем да остану близу ногу својих двопеда, за сваки случај, ништа лоше им се неће догодити. И погодите шта? То ради!